Šta je biopsihosocijalni model i zašto je psihijatrija integrisana u druga područja medicine… Činjenica da stanje tela direktno zavisi od mentalnog zdravlja bila je poznata u davna vremena, a za to danas postoje naučni dokazi. Savremeno znanje o psihosomatici omogućava pronalaženje efikasnih metoda lečenja, uključujući medicinsku, farmakološku i psihološku pomoć. Zašto je važno na vreme uočiti psihosomatsku komponentu bolesti i kako lekari pomažu pacijentima da se izbore sa takvim stanjima, to shvatamo zajedno sa psihijatrom Dmitrijem Petelinim, magistrom medicinskih nauka, psihijatrom na Prvom moskovskom državnom medicinskom univerzitetu I.M.Sečenova
Psihoanaliza i opis tipova ličnosti: formiranje psihosomatike
U uobičajenom smislu, termin „psihosomatika” počeo je da se koristi tek u prvoj polovini XX veka. Mnogo zasluga pripada predstavnicima psihoanalitičke škole. Sigmund Frojd i njegovi učenici aktivno su proučavali kako se kompleksi i iskustva manifestuju u telu. Posebno su govorili o poremećajima konverzije, povezujući fiziološke probleme sa nesposobnošću da se nose sa emocijama ili problemima.
Kasnije je američki lekar mađarskog porekla, Franc Aleksander, izneo pretpostavku na osnovu posmatranja pacijenata: emocionalni stres postepeno dovodi do razvoja određenih somatskih bolesti. Na osnovu ove hipoteze opisani su tipovi ličnosti, skloni specifičnoj somatskoj patologiji. Na primer, hipertenzija je bila povezana sa željom osobe da zauzme dominantni položaj.
U delima sovjetskih autora mogu se naći i pokušaji da se uvidi veza između psihe i fiziologije. Posebno je Georgi Lang, oslanjajući se na teoriju uslovljenih i bezuslovnih refleksa Ivana Pavlova, primetio da stres može pogoršati neke bolesti. Ali, u ovom slučaju, ista hipertenzija se smatrala jednostavno kao posledica prekomernog prenaprezanja, što je dovelo do stvaranja žarišta stagnirajućeg uzbuđenja u mozgu, bez vezivanja za podsvest.
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka postalo je jasno da na psihosomatske poremećaje treba gledati šire. Pojavila se teorija o multifaktorskoj prirodi većine bolesti. Istraživanja psihoanalitičara su kritikovana: pokazalo se da nisu potpuno naučna. Kritičari su ukazali na premali uzorak pacijenata, obilje metodoloških nedostataka, nedostatak kontrolnih grupa, subjektivnost itd.
Savremeni pristup problemu: biopsihosocijalni model
Nova faza u razumevanju psihosomatskih poremećaja povezana je sa imenom američkog lekara Džordža L. Engela. On je formulisao biopsihosocijalni model medicine koji je i danas aktuelan.
Prema njegovom mišljenju, skoro svaka bolest se razvija kao rezultat zbira faktora, uključujući biološke (naslednost), socijalne (u kojim uslovima osoba živi) i psihološke (emocionalno stanje). Štaviše, doprinos ovog poslednjeg u svakom konkretnom slučaju može biti veoma različit.
Na primer, postoje dve osobe sa hipertenzijom. U jednom slučaju se beleži raniji razvoj bolesti: u dobi od 20 godina nagli skokovi krvnog pritiska, teške hipertenzivne krize i rezistencija na lekove. Bez obzira na spoljne faktore, u ovom slučaju će se razviti teška hipertenzija, koja zahteva intenzivno lečenje. U drugom, početak bolesti nakon 50 godina u prisustvu hroničnog stresa usled teškog rada, odnosno psihološki uzročnici ovde imaju veliki uticaj.
Takođe, dešava se i nešto sasvim drugačije: osoba stalno doživljava stres i malo se odmara, ali hipertenzija ne nastaje. Međutim, umesto toga, osoba koristi alkohol kao način suočavanja, što ga dovodi do hroničnog alkoholizma. Posledica je oštećenje jetre ili kardiomiopatija. Naučnici napominju: što je veća genetska predispozicija i agresivniji faktori okoline, manji je uticaj psihosomatske komponente.
Svaki slučaj bolesti je posebna priča. Savremena psihosomatika razmatra tri glavna scenarija:
- Psihološko iskustvo dovodi do razvoja objektivne somatske bolesti;
- Objektivna somatska bolest dovodi do stvaranja mentalnih poremećaja;
- Mentalni poremećaji dovode do pojave simptoma koji oponašaju fizičku bolest, ali nisu.
Moguće su različite kombinacije ovih zapleta. Često su polietiološke bolesti, poput astme ili ekcema, rezultat čitavog niza faktora. Biopsihosocijalni pristup pomaže razumevanju problema.
Dmitrij Peteljin:
„Biopsihosocijalni pristup pacijenta posmatra kao celinu, a ne kao deo nekih sistema i organa. O tome su govorili čak i klasici medicine 19. veka u Rusiji, kada su tvrdili da treba lečiti pacijenta, a ne bolest. Ovaj model nam omogućava da uzmemo u obzir veći broj stanja i potreba pacijenta i time poboljšamo njegovu prognozu. “
Poteškoće u dijagnostici
Psihosomatski poremećaji zahtevaju najveću pažnju. Da bi se utvrdila priroda bolesti, potrebno je adekvatno proceniti stanje pacijenta i uzrok određenih simptoma.
Evo klasičnog primera: osoba ne spava dobro usled teške somatske bolesti. Postoje dve mogućnosti: ili jedan od simptoma fizički ometa san (na primer, svrab koji prati bolest jetre), ili je nesanica posledica anksioznosti, unutrašnje napetosti koja nastaje usled bolesti.
Zbog toga je važno provesti detaljan klinički i psihološki pregled. Analize mogu pokazati ozbiljnost somatske slike, a razgovor sa psihologom daje razumevanje emocionalne pozadine pacijenta.
Ovde je važno ne ići u krajnosti i ne pripisivati anksiozni poremećaj svima, jer je svaki slučaj drugačiji. Psihijatri posebno razmatraju pacijentovu sposobnost da „oporavi“ psihološki uticaj i vrati se u uobičajeno stanje. Ta sposobnost se naziva i otpornost. Na primer, ako se osobi dijagnostikuje rak i njegova psiha je sklona „elastičnosti”, tada prilično brzo postaje emocionalno stabilna i razmišlja kako da reši problem. Ako ne, onda osoba pada u produženu depresiju ili postaje opsednuta bolešću.
Pojavljuju se lekari koji razumeju potrebu sticanja znanja iz oblasti psihologije pored glavne specijalizacije. Tako kardiolog ili neurolog sa kvalifikacijom psihoterapeuta na problem gledaju mnogo šire i mogu brže pomoći pacijentu. Ali za ovo morate naučiti još više i biti u mogućnosti da radite na greškama, nisu svi lekari još spremni za ovo. Tačna dijagnoza na kraju štedi vreme i resurse. Ponekad čovek mesecima ide na preglede, koji ne daju rezultat. I onda, umesto da uradite petu magnetnu rezonancu, bolje je da se konsultujete sa psihologom. A u posebno teškim slučajevima ne može se bez visokokvalifikovanih psihijatara, na primer, kada su u pitanju pacijenti sa teško dijagnostikovanom epilepsijom, koji zahtevaju hiruršku intervenciju i praćeni velikim brojem psihoemocionalnih poremećaja.
Bolest u vidu izjave: kakva je semantika dijagnoze
U medicini postoji zanimljiv fenomen kao što je semantika dijagnoze. Ovaj izraz opisuje kako se određena bolest percipira u društvu. Na primer, malo ljudi je impresionirano rečju „cistična fibroza“, iako je to veoma ozbiljna bolest koja je 100% fatalna. Ali dijagnoza „melanom” povezana je sa mnogo više tragedija i anksioznosti, iako se može lečiti pod određenim uslovima.
Naravno, semantika (značenje) dijagnoze u jednom ili drugom stepenu utiče na psihoemocionalno stanje osobe. Prema naučnicima, jedna trećina pacijenata sa rakom ima uslovno psihosomatske simptome. Približno 50% pacijenata treba psihoterapeutsku pomoć, a do trećine farmakološku pomoć. Konkretno, mnogi od ovih pacijenata razvijaju ozbiljnu anksioznost, pa čak i u stanju remisije, osoba ne može da spava, odmara se ili uživa u bilo čemu normalno. Dešava se da anksioznost nije ograničena samo na anksioznost, već ona, pak, izaziva druge fizičke bolesti, poput hipertenzije.
Pomoć dijetetskim suplementima
Kompleks Pax Classic sadrži ne samo neophodne fitokomponente, već i vitamine i minerale koji povećavaju otpornost organizma na stres, uklanjaju uznemirenost i normalizuju rad nervnog i kardiovaskularnog sistema. Pax Classic svaku ćeliju organizma štiti od razornog delovanja stresa!
Kompleks Mistik Classic će poboljšati kvalitet sna, smanjiće nervnu napetost i obezbediće lako i brzo buđenje. Ponovo osetite smisao takve harmonične i umirujuće želje, kao što je: „Laku noć!“, i takvih vedrih i punih energije reči: „Dobro jutro!“
Prirodni kompleks Hiper Classic će, objedinivši životnu snagu biljnih antidepresiva sa kompleksom vitamina i magnezijuma, koji su nezamenjivi za jačanje nervnog sistema, otkloniti osećaj praznine, tuge, osećaja manje vrednosti i nemoći, vratiti interesovanje prema životu.
Lečenje psihosomatskih poremećaja lekovima
U međunarodnoj klasifikaciji bolesti ne postoji koncept „psihosomatike“, ne postoje jedinstveni protokoli lečenja i univerzalne pilule koje mogu pomoći svima odjednom. Biopsihosocijalni pristup kaže: psihosomatski poremećaji su uvek nadgradnja nad određenim uslovima. Ali veza određenih bolesti sa emocionalnom pozadinom je neporeciva (sindrom iritabilnog creva, bilijarna diskinezija, gastritis, nadutost itd.). Zbog toga su psihoterapeuti često uključeni, na primer, u udruženja gastroenterologa: zajedno razvijaju taktiku lečenja pacijenata.
Za ublažavanje stanja pacijenata prvo se prepisuju lekovi koji deluju na ciljne simptome, a zatim se po potrebi dodaju antidepresivi, sredstva za smirenje ili antipsihotici (neuroleptici). Lekari su odavno shvatili da se benzodiazepinski lekovi za smirenje (fenozepam, ksanaks) dobro nose sa anksioznošću i imaju nezavisan efekat opuštanja mišića. Zbog toga se mogu propisati i pacijentu obolelom od raka sa anksioznošću, i osobi koja pati od funkcionalne cervikokranijalgije (stanja u kojem mišići vrata bole usled stresa).
Situacija je još zanimljivija sa tricikličnim antidepresivima: amitriptilinom, imipraminom, klomipraminom. U uobičajenim dozama, ovi lekovi imaju mnogo neprijatnih nuspojava. Istovremeno, proučavano je da u malim dozama deluju samo na periferiji i veoma su efikasni kod sindroma iritabilnog creva (smanjuju osetljivost crevnog zida, usporavaju tranzit crevnog sadržaja) ili hiperaktivne bešike (otklanjaju bol, umiruju).
U nekim oblicima svraba, koji izaziva nesanicu, propisuju se lekovi koji takođe imaju anti-anksiozne ili hipnotičke efekte. Na primer, antihistaminici koji prolaze kroz krvno-moždanu barijeru utiču na centralni nervni sistem. Ova klasa lekova izaziva pospanost.
Što se tiče upotrebe antipsihotika, deluju skoro kao antihistaminici: blokiraju prvu vrstu histaminskih receptora. Štaviše, skoro svi oni imaju efekte protiv mučnine i povraćanja. Isti olanzapin se često koristi nakon hemoterapije za normalizaciju procesa u digestivnom traktu, iako ista doza može izlečiti psihozu. Pre nego što prepišu određeni lek za lečenje psihosomatskih poremećaja, razmatra se njegova bezbednost i kompatibilnost sa drugim lekovima koje pacijent uzima. Na primer, poznato je da se u profilaktičkom lečenju hormonski zavisnog karcinoma dojke tamoksifenom ne može propisati antidepresiv paroksetin: dejstvo jednog inhibira dejstvo drugog.
Stvar je u tome što kada se lek obrađuje citokromima jetre, aktivna supstanca se može pretvoriti u neaktivnu i obrnuto. Ovo svojstvo se koristi kada se koriste takozvani prolekovi, odnosno lekovi koji sami nemaju biološki efekat, već, prolazeći kroz transformaciju kroz citokrome, postaju aktivni.
