Hormoni su grupa hemijskih materija koji ulaze u krvotok i putuju kroz krv do različitih organa, gde stimulišu ili smanjuju aktivnost drugih ćelija, koje se nazivaju ciljne ćelije. Preko ciljnih ćelija, hormoni utiču na gotovo sve vitalne funkcije ljudskog organizma.
Doktor bioloških nauka, profesor Odeljenja za fiziologiju čoveka i životinja, šef laboratorije za endokrinologiju Biološkog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta. M. V. Lomonosova, Olga Smirnova je govorila o radu hormona, razlici između hormonskih sistema muškaraca i žena i uzrocima hormonskih poremećaja.
Za šta se takmiče hormoni, kako funkcionišu menstrualni ciklusi, koliko ima „hormona sreće“ i kako pivo utiče na hormonske poremećaje…
Hormoni?
— Hormoni su molekuli koji prenose informacije od jednog organa do drugog tako da rade u harmoniji. Hormoni se ponekad nazivaju signalnim jedinjenjima jer govore telu kako da se ponaša tokom promena temperature i tokom sna i budnosti.
Kako se ovaj proces odvija?
— Hormoni dospevaju u tkiva zajedno sa krvlju. Tkiva koja reaguju na hormone nazivaju se „ciljna tkiva”. Oni opažaju hormonski signal i „prevode“ ga na jezik određene vrste tkiva. Na primer, isti hormon testosteron može uticati na enzime jetre i izazvati promene povezane sa muškim reproduktivnim sistemom.
Membranski receptori se nalaze na površini ćelija. Oni opažaju signal hormona koji ne mogu da savladaju lipidnu membranu i prodru u ćeliju. Tada receptori uz pomoć svojih posrednika – unutarćelijskih supstanci – prenose signal dalje, tumačeći ga i prevodeći tako da utiče na funkcije karakteristične za ovu vrstu ćelije.
Postoje i lipofilni hormoni koji lako prolaze kroz ćelijsku membranu i odmah ulaze u ćelijsko jezgro. Tamo se nalazi još jedna vrstu receptora – nuklearni receptori, koji posle interakcije sa hormonom menjaju funkcionisanje gena, a samim tim i proizvodnju proteina važnih za ćeliju. Shodno tome, funkcije ćelije se menjaju.
Da li je moguće identifikovati najvažnije hormone za organizam?
— Verovatno ima smisla identifikovati one grupe hormona koje su najčešće povezane sa hormonskim poremećajima. Iako, možda, mehanizmi učešća drugih u poremećajima jednostavno još nisu poznati.
Znamo kako rade normalno, a kako rade pogrešno?
— Da. Na primer, postoji hormon koji se zove leptin, kojeg proizvodi masno tkivo: što je više masnog tkiva, to je više hormona. On šalje signal mozgu o količini masnog tkiva. Ako ga ima mnogo, mozak povećava razmenu energije i počinje sagorevanje masti. Količina masnog tkiva se vraća u normalu, a nivo hormona se smanjuje.
Kada su naučnici otkrili leptin, mislili su da mogu da sintetišu veštački leptin i tada će svi postati mršavi. Ali ispostavilo se da je problem i u receptorima koji slabo funkcionišu: oni ne percipiraju leptin i ne može da uđe u mozak, što znači da se masno tkivo ne smanjuje.
Novi hormoni takođe mogu biti uključeni u hormonske poremećaje, kao što je leptin, ali još uvek ne znamo za to.
Postoji li konkurencija između hormona?
— Da, hormoni se takmiče za receptore. Ponekad različiti hormoni deluju na isti receptor i tada jedan hormon blokira delovanje drugog. Konkurencija se javlja i tokom regulacije fizioloških procesa, na primer kod dijabetesa. Insulin je jedini hormon koji snižava nivo šećera u krvi. I postoji mnogo hormona koji povećavaju šećer: kortizol, adrenalin, glukagon. Kao rezultat ovog međusobnog nadmetanja, održava se ispravan balans. Ali ako se nešto desi insulinu, počinje dijabetes, pošto je insulin jedan protiv velikog broja drugih hormona.
Kako funkcioniše endokrini sistem?
— Postoje vertikalne endokrine ose: hipotalamus, hipofiza, periferne žlezde. Oni rade u kompleksu: hipotalamus diktira hipofizi šta da radi, hipofiza diktira perifernoj žlezdi; ona reguliše funkcionisanje hipotalamusa i hipofize i smanjuje proizvodnju njihovih hormona. To jest, sistem radi u zatvorenoj petlji, inače bi količina hormona prešla skalu, što je preplavljeno ozbiljnim posledicama. Tako se grade tiroidna, gonadotropna i kortikotropna osa. Periferni deo osovine štitaste žlezde je štitna žlezda, gonadotropna osa su testisi ili jajnici, a kortikotropna osovina su nadbubrežne žlezde.
U hipofizi postoje dve vrste hormona koji deluju na gonade (polne žlezde): luteinizirajući i folikulostimulirajući. Luteinizirajući hormon kod žena stimuliše formiranje žutog tela koje proizvodi progesteron, a kod muškaraca proizvodnju testosterona. Folikulostimulišući hormon podstiče razvoj folikula jajnika kod žena i proizvodnju estrogena važnih za spermatogenezu kod muškaraca. Takođe stimuliše Sertolijeve ćelije, koje se nazivaju i „ćelije dadilje” jer pomažu u sazrevanju sperme. Nalaze seu zidu semenih kanalića muških polnih žlezda (testisa). One ne grade spermatozoide već ih ishranjuju. Sertolijeve ćelije se ne dele. Kroz ove ćelije, folikulostimulišući hormon podržava spermatogenezu.
Da li muškarci i žene imaju slične hormonske sisteme?
— Slične. Jedina razlika je u tome što kod žena hormonski sistem radi ciklično, dok kod muškaraca radi tonično, odnosno stalno u istom režimu. Kod žena se režim menja: u prvoj polovini ciklusa se proizvode neki hormoni, u drugoj – drugi.
