Fiziolog Vjačeslav Dubinjin – o ravnoteži vode i soli, hormonu vazopresinu i funkciji bubrega, doktor bioloških nauka, profesor Katedre za fiziologiju čoveka i životinja Biološkog fakulteta Moskovskog državnog univerziteta M.V. Lomonosov. Predaje na biološkom, medicinskom i psihološkom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. M. V. Lomonosova, kao i na psihološkim fakultetima MNEPU, Institutu za savremenu ekonomiju, Institutu za analitičku psihologiju. Autor više od 100 naučnih radova objavljenih u ruskoj i stranoj štampi koji se odnose na različite oblasti fiziologije mozga i neurofarmakologije.
Pričaćemo o metabolizmu vode i soli, odnosno o onome što u svakodnevnom životu zovemo žeđ. Ovo je stanje kada nema dovoljno vode ili kada ima previše soli u telu. Fini balans vode i soli je veoma važna komponenta naše homeostaze, odnosno samoregulacije i ravnoteže organizma. Kao i glad, žeđ zavisi od sastava krvne plazme. Telo sadrži četiri do pet litara krvi. Ovo je glavni transportni sistem. Rastvorljivost različitih supstanci, viskozitet krvi i druga svojstva i parametri zavise od sastava soli. Plazma sadrži oko 0,7% jona natrijuma i hlorida. Postoje i drugi joni, a oni ukupno daju 0,9% raznih soli, anjona i katjona u plazmi. Zbog toga, u kritičnoj situaciji, možete zameniti krv slanim rastvorom – 0,9% rastvorom natrijum hlorida. Često se lekovi razblažuju u fiziološkom rastvoru.
Dakle, koncentracije vode i natrijum hlorida su usko povezane. Postoje nervne ćelije u hipotalamusu koje reaguju na ovo. Oni su ispred centara gladi i čine centar žeđi. To su paraventrikularna i supraoptička jezgra hipotalamusa. Kada koncentracija natrijum hlorida počne da raste – 1%, 1,1% i tako dalje, javlja se žeđ. Centar za žeđ hipotalamusa počinje da šalje signale kroz amigdalu (deo mozga odgovoran za ispoljavanje i doživljavanje emocija) do frontalnog korteksa moždanih hemisfera. Paralelno, postoje vegetativne i endokrine promene koje štede vodu. Oni omogućavaju telu da izdrži do sledećeg unosa vode.
Problem nestašice vode je relevantan za sve kopnene životinje, a posebno za one koje žive u pustinji. Evolucija stvara neverovatne mehanizme za uštedu i izvlačenje vode, na primer iz skroba – takozvane metaboličke vode. Neke životinje nikada ne piju niti jedu mokru hranu, već jedu, na primer, suvo zrno. Oni proizvode vodu hemijskim reakcijama. Majmuni su veoma daleko od ovog nivoa savršenstva. Svakog dana nam je potrebno puno vode. Za osobu, prosečna potreba za vodom je dva do tri litra dnevno u ugodnoj klimi i umerenim vežbama. Ako je opterećenje veliko, klima suva, ili držite predavanje četiri sata zaredom (mnogo vode izlazi i sa disanjem), onda se potreba povećava na četiri ili čak pet litara.
Reakcija prednjeg hipotalamusa na koncentraciju natrijum hlorida je prvi nivo. Ali postoji reakcija na koncentraciju različitih soli u citoplazmi. Ako je došlo do reakcije, žeđ postaje prilično nepodnošljiva. Zadatak održavanja metabolizma vode i soli je relevantniji od zadatka ishrane, jer bez hrane možemo živeti tri do četiri nedelje, a bez vode samo tri do četiri dana (maksimalno pet do šest). Bez vode, poremećaji nastaju mnogo brže. Zbog toga je osećaj žeđi mnogo teže podnošljiv od osećaja gladi i snažno nas gura na motoričke reakcije.
Paraventrikularna jezgra hipotalamusa su najvažnija. Osim što generišu impulse koji stvaraju osećaj potrebe za pićem, sintetišu vazopresin, najvažniji hormon metabolizma vode i soli. Ovo je peptidni molekul koji se sastoji od devet aminokiselina uvijenih u prsten sa repom. Molekul vazopresina se izdvaja iz prekursora proteina i transportuje duž aksona neurona hipotalamusa do zadnje hipofize. Zadnji režanj, ili neurohipofiza, je mesto gde se ovi molekuli oslobađaju u krv. Dospevši u krv, vazopresin deluje kao hormon.
Neuroni centara žeđi kombinuju svojstva nervnih i endokrinih ćelija. Zovu se neuroendokrine ćelije. Oni provode električne impulse i oslobađaju hormon na isti način na koji obični neuroni oslobađaju neurotransmiter. Dalja sudbina molekula vazopresina razlikuje se od sudbine medijatora koji treba da deluju ovde i sada na drugoj ćeliji. Vazopresin ulazi u krvotok, širi se po celom telu i ima različite efekte.
Glavna meta vazopresina su krvni sudovi. Njihov tonus i krvni pritisak se povećavaju. Ovaj efekat se ogleda u nazivu „vazopresin”. Ali glavni efekat hormona je efekat na bubrege. Počinju da štede vodu, urin postaje koncentrisaniji. Dakle, drugo ime vazopresina je antidiuretski hormon, odnosno smanjuje diurezu. Vazopresin utiče na različite neurone u mozgu, uključujući i one u moždanoj kori, povećavajući osećaj žeđi. Pod dejstvom vazopresina, pamćenje se poboljšava. Zbog toga su nootropni lekovi stvoreni na bazi vazopresina.
Zanimljivo!
Nedavno se pokazalo da je ovaj hormon povezan sa vernošću i monogamijom.
Vratimo se na dejstvo vazopresina na bubrege. Bubrezi se sastoje od strukturnih i funkcionalnih jedinica koje se nazivaju nefroni. Svaki bubreg sadrži oko milion nefrona. Nefron je složen sistem tubula, u koji se krvna plazma istiskuje iz kapilara. Plazma koja se istiskuje se naziva primarni urin. Dok teče niz nefron, sve korisno se vraća nazad u krv. Ovo su dve glavne faze formiranja urina – filtracija i reapsorpcija.
Filtracija dolazi sa neverovatnim intenzitetom. Telo proizvodi oko 170 l primarnog urina dnevno. Otprilike svakih 20 minuta, svaka kap plazme se čisti od otpada u ovom sistemu. Glavni otpadni proizvodi koje izlučuju bubrezi su otpadni proizvodi metabolizma azota, urea. Proteini i aminokiseline se stalno razlažu u telu, a proizvodi njihovog raspadanja moraju biti uklonjeni. Otprilike 1 g proteina se razlaže po kilogramu težine. Ovo određuje nutritivnu potrebu za proteinima. Proizvodi razlaganja azotnih jedinjenja su prilično otrovni, a evolucija je posebno stvorila sistem izlučivanja za njihovo uklanjanje. Beskičmenjaci imaju ogromnu raznolikost ekskretornih sistema, dok kičmenjaci imaju varijante nefrona.
Skoro sve iz plazme ide u primarni urin, osim velikih proteinskih molekula. Odlaze voda, razni joni, soli, glukoza, aminokiseline, urea. 99% zapremine primarnog urina se reapsorbuje. Zidovi nefrona troše ogromnu količinu energije tako da od 170 l primarnog urina ostaje oko jedan i po litar sekundarnog urina – onog koji će biti uklonjen iz organizma. Glukoza, aminokiseline, oko 99% vode, soli se reapsorbuju u količini u kojoj su potrebne. Sa sekundarnim urinom, višak soli i sva urea odlaze. Vazopresin reguliše koliko vode se apsorbuje. Zbog osnovnog nivoa oslobađanja vazopresina, 99% vode se vraća nazad. Ali ako se aktiviraju centri za žeđ, počinje da se oslobađa više vazopresina i već, na primer, 99,5% vode se apsorbuje nazad.
Da bi se regulisala reapsorpcija, ćelije koje čine zidove nefrona sadrže proteinske molekule zvane akvaporini. To su predviđeni za vodu kanali umetnuti u membrane. Preko njih, voda iz primarnog urina može proći u citoplazmu ćelije, a zatim otići u krvni sud. Kada vazopresin raste, na membrani se pojavljuju aktivniji akvaporini. Neki od njih izlaze iz citoplazme. Paralelno sa vodom apsorbuju se natrijum i kalijum. Natrijum oduzima mnogo energije, tako da su naši bubrezi organ koji veoma troši energiju. Mozak troši najviše energije po gramu težine, ali bubrezi zauzimaju drugo mesto. A tek na trećem mestu je srce, koje, čini se, stalno radi.
Ako smo popili mnogo tečnosti, osmoreceptori hipotalamskog centra za žeđ fiksiraju da je u krvi premalo natrijum hlorida, na primer, 0,6%. Ovo smanjuje oslobađanje vazopresina. Deo akvaporina je isključen, reapsorpcija vode se smanjuje sa 99 na 98%, 96%, ili čak 94%. Dodatni litar, jedna i po ili dve litre tečnosti efektivno napuštaju organizam. Ovo su najvažnije homeostatske reakcije koje vam omogućavaju da održavate relativno konstantan volumen krvi. Prekomerni volumen je dodatno opterećenje na srce, dodatni krvni pritisak i verovatnoća edema. Stoga, saveti pojedinih nutricionista da piju vodu u bilo kojoj prilici treba tretirati sa oprezom. Previše vode uopšte nije od pomoći. Dobro je piti blago posoljenu vodu. Ovo je mineralna voda. Bliže je našoj plazmi, homeostatskim pokazateljima.
Osim bubrega, znojne žlezde su uključene u izlučivanje vode i viška soli. Po ukupnoj masi, približno odgovaraju bubrezima. Glavni zadatak znojnih žlezda je termoregulacija. Znoj odnosi višak toplote. Termoregulacija je takođe funkcija hipotalamusa. Pored centara za žeđ nalaze se područja u kojima se nalaze nervne ćelije koje mere temperaturu krvi. Ako postane previsoka, dolazi do vazodilatacije kože i znojenja. A ovo je još jedna funkcija vode – najvažnije komponente našeg tela. Voda rešava transportne probleme, učestvuje u raznim hemijskim reakcijama i termoregulaciji.
Kako da pomognemo bubrezima?
Kako bi bubrezi besprekorno radili i kako bi metabolizam vode u soli bio na optimalnom nivou, potrebni su prirodni dodaci ishrani, kao što su: Nutrimax Classic, Ursul Classic, Antiox Classic, Detox Classic…
Nutrimax Classic je kreiran da smanji rizik od bolesti urogenitalnog sistema i da omogući normalan rad bubrega. Njegovo međućelijsko dejstvo pomaže u rešavanju urogenitalnih problema. Smanjuje rizik nastanka infekcija. Sprečava stvaranje peska i kamena u bubregu. Pokazuje diuretuičko dejstvo. Za razliku od sintetičkih preparata, biljne komponente proizvoda Nutrimax Classic ne deluju agresivno: ne narušavaju balans životno važnih elektrolita, imaju efekat čuvanja kalijuma u organizmu.
Ursul Classic je jedinstven bioaktivni dodatak ishrani za sprečavanje pojave infekcija u polnom sistemu muškaraca, ali i žena. Ovaj kompleks pomaže organizmu da se bori sa upalnim procesima i jača imunitet. Sprečava formiranje kamena u bubrezima i mokraćnoj bešici. Đavolja kandža učestvuje u sprečavanju niza oboljenja mokraćnih puteva. Njegov koren sadrži kompleks aktivnih materija, koje smanjuju stepen kiselosti urina u serumu krvi, takođe efikasno utiče na bakterije koje izazivaju urološke infekcije, poboljšava diurezu.
Antiox Classic je snažan antioksdantni sistem jedinstvenog sastava, kreiran da se suprotstavi dejstvu slobodnih radikala na ćelijskom nivou. Slobodni radikali, kao ostaci produkata metabolizma žive ćelije, veoma su nestabilni i lako stupaju u hemijske reakcije sa drugim supstancama. Oni napadaju prve stabilne molekule, izazivajući lančanu reakciju, koja rezultira oštećenjem ćelijskih membrana, DNK i drugih struktura ćelije, što na kraju dovodi do njenog uništenja. Štiteći svaku ćeliju organizma od slobodnih radikala, Antiox Classic pokreće antioksidantni mehanizam ćelije, na taj način sprečavajući njeno oštećenje, kao i prevremeno starenje.
Detox Classic aktivira sistem za čišćenje organizma na ćelijskom nivou, što rezultira eliminacijom toksina i poboljšanjem ćelijske aktivnosti. Detox Classic poboljšava detoksikacionu funkciju jetre i creva, pospešuje izbacivanje toksina, efikasno čisti organizam nakon tretmana sintetičkim medicinskim sredstvima. Detox Classic omogućava fino, neagresivno čišćenje organizma, bez iscrpljujućeg dejstva i poremećaja rada želuca i bubrega. Proizvod normalizuje rad imunog sistema, obezbeđujući zaštitu organizma od nepovoljnih faktora okoline.
