Somnolog, Mihail Poluektov, kandidat za doktora medicinskih nauka, docent Prvog Moskovskog državnog medicinskog univerziteta I.M.Sečenov, goovorio je o nastanku hronobiologije, stvaranju melatonina i faktorima spavanja
Sav život na Zemlji je prožet biološkim ritmovima. Nema funkcije koja ne bi bila u vezi sa smenom dana i noći, tame i svetla, sa periodom sezonskih promena. Biološki ritam je deo života svakog živog bića, zato što na taj način može efikasnije da realizuje svoj genetički program. Na prime, traženje hrane se kod većine živih bića bolje realizuje u toku dana, lakše se do nje dolazi i prijatnije je kada se jede na dnevnoj svetlosti. Odmor je svrsishodniji i delotvorniji u tamno doba dana.
Evoluciono se ispostavilo da je glavni biološki ritam koji upravlja životom svakog bića, zapravo dvadesetčetvoročasovni ritam. Prema dužini perioda pojedinog ciklusa podela bioloških ritmova se može izvršiti na: ultradijalne (traju kraće od jednog dana): uzimanje hrane, otkucaji srca; cirkadijalne (traju oko 24 časa): ciklus budnosti i spavanja, varijacije u telesnoj temperaturi; infradijalne (traju duže od jednog dana, a kraće od godinu dana).
San je jedan je jedan primer cirkadijalnog ritma. Čovek mora da leži i ustaje svakog dana, najčešće u određeno vreme. Zašto se to događa, koji mehanizam reguliše sposobnost odlaska u krevet i buđenja u određeno vreme? Kako su hronobiolozi došli do svojih posebnih pogleda na stanje spavanja kao jednog od bioloških ritmova? Hronobiologija kao nauka pojavila se u XVIII veku. Ovo je jedno od retkih područja nauke, čiji je datum nastanka i osnivanja poznat, budući da nam o tome svedoči pismo Pariskoj akademiji nauka: Žan-Žak de Meran preporučio je naučnicima da istraže zanimljiv fenomen.
Meran je pratio otvaranje i zatvaranje listova na biljci heliotropu Mimosa pudica (srp. stidljiva mimoza). Primetio je da ona za vreme obdanice otvara listove, a kada pada mrak zatvara. Napravio je eksperiment tako što je biljku odneo u prostoriju gde nema dnevne svetlosti. Primetio je da je ona nastavila da zatvara listove kada pada mrak, i da ih otvara kada počinje da se razdanjuje, iako nije „znala“ kako je napolju, da li je dan ili noć. Godine 1729. je napisao pismo Akademiji nauka u Parizu i preporučio im da se pozabave ovim problemom. Ovo i jeste godina početka hronobiologije.
Oni su eksperimentisali sa biljkama i životinjama i došli su do sisara, do čoveka. U procesu ovih istraživanja su se ispoljili osnovni centri, koji upravljaju dnevnom periodikom. Kod živih bića je najvažnija smena sna i budnosti, promena sekrecije različitih hormona, na primer, hormona stresa, kortizola, promene u sposobnosti za obavljanje neke važne aktivnosti i kognitivne funkcije. Na primer, kod ljudi se pokazatelji pamćenja mogu potpuno razlikovati ujutru i uveče. A takvih bioloških ritmova, u toku 24 časa, kod viših sisara, kod ljudi, registrovano je oko 300. Kada je reč o spavanju, ispostavilo se da je i on podložan određenom uticaju glavnog vodiča ritma, koji se nalazi u hipotalamusu. Ovi unutrašnji satovi nazivaju se suprahiasmatičnim jezgrima. Postavljaju tačan ritam rada za čitav organizam.
Savremeni koncept biološke kontrole ritma uključuje koncept glavnog oscilatora – suprahiasmatskog jezgra hipotalamusa, koji upravlja sekundarnim oscilatorima do pojedinačnih ćelija tela. Zanimljivo je da ako se ćelija, kožni fibroblast, izoluje, stavi u hranljivi medijum i nadgleda promene u aktivnosti pojedine ćelije ili grupe ćelija, ispada da će se njihova aktivnost promeniti tokom dana. Gledajući unapred, možemo reći da postoje „ljudi-sove”, „ljudi-ševe” i „ljudi-golubovi” sa različitim preferencijama – uveče, ujutru (golubovima je svejedno kada treba da pokažu maksimalnu aktivnost). Ispostavilo se da čak i kožni fibroblasti kod ljudi-sova i ljudi-ševa imaju različite periode aktivnosti. Odnosno, mehanizam za kontrolu bioloških ritmova postoji u svakoj ćeliji, ali se pokorava najvažnijem mehanizmu, koji potiče iz centralnog nervnog sistema, iz regiona hipotalamusa, suprahiasmatičnih jezgara. Oni dobijaju informacije o tome koje je doba dana sada, da li je svetlo ili mračno i, u zavisnosti od tih informacija, ili povećavaju aktivnost drugih područja mozga i svih organa, ili, obrnuto, inhibiraju, ako je mrak, i organizam prebacuju u noćni režim.
Pored suprahiasmatičnih jezgara, postoji još jedan organ koji kontroliše dvadesetčetvoročasovne ritmove. To je misteriozna pinealna žlezda, epifiza. U svom prirodnom obliku zaista izgleda kao mala šišarka, veličine zrna pšenice. Epifiza luči veoma važan hormone – melatonin. Uveče, oko 21-22 časa, započinje porast njegove sekrecije, koja se izlučuje tokom cele noći. A ujutru, kada nam prvi zraci sunca udare u oči, njegovo puštanje se potpuno zaustavlja i praktično odsustvuje tokom dana. Stoga ga nazivaju i „glasnikom tame“.
Zašto nam treba još jedan učesnik u kontroli bioloških ritmova? Ispostavilo se da to nije slučajno – to su posledice sistema regulacije bioloških ritmova koji su postojali pre sisara. Pticama je epifiza bila glavni regulator; kontrolisala je biološke ritmove oslobađanjem hormona melatonina u krvotok. Epifiza je igrala ulogu trećeg oka. Nazvana je tako jer je informacije o nivou osvetljenosti dobijala direktno kroz prozor u predelu lobanje: došlo je do stanjivanja koštane ploče kroz koju je svetlost mogla prodreti i pasti na epifizu. Neke reliktne životinje, na primer nekoliko vrsta krokodila, još uvek imaju prozore na lobanji kroz koje svetlost ulazi u epifizu i uzrokuje blokiranje sekrecije melatonina, a kada se količina ove svetlosti smanji sinteza melatonina se povećava i telo zaspi.
Šta se dogodilo kod sisara? Postali su previše pametni. Njihove moždane hemisfere su narasle toliko da su siromašnu epifizu potpuno odgurnuli od prozora, odakle je dobijala informacije o nivou osvetljenosti i prestala je da prepoznaje dan i noć. Sisari, ljudi su morali da traže nove mehanizme za kontrolu bioloških ritmova. U ovom slučaju se pojavila kontrola ritmova kroz mrežnjaču i kroz područje hipotalamusa. Tamo se pojavila grupa ćelija, koje su bile direktno povezane sa određenim ćelijama mrežnjače, a telo je već kroz oko počelo da dobija informacije o nivou osvetljenosti. Umesto trećeg oka, počelo je da radi prvo i drugo.
Kako je spavanje povezano sa regulacijom ciklusa spavanja i budnosti? Centri regulacije bioritma nalaze se u blizini centara spavanja, sa glavnim centrom spavanja, koji pripada hipotalamičkom regionu, koji se naziva ventrolateralni preoptički region. Između njih postoji uska veza. Tako, tokom dana, unutrašnji sat može potisnuti centar za spavanje, sprečiti njegovo lutanje i zavladati mozgom. Kada se intenzitet spoljnog svetlosnog fluksa smanji, unutrašnji sat smanjuje stimulaciju potiskivanja centra za spavanje i u jednom trenutku se ispostavlja da je dovoljno jak da potisne ostatak aktivirajućih moždanih centara i prigrabi moć nad mozgom, puštajući ga da zaspi.
Koji stimulusi mogu uticati na verovatnoću da se zaspi, utičući na centre regulacije bioritma? Prvo, tu je sunčeva svetlost. Što je sunčeva svetlost intenzivnija, naš unutrašnji sat je aktivniji. Sa praktične tačke gledišta, preporučujemo ljudima koji ne mogu da se probude ujutru, ne mogu brzo da se uključe u aktivne aktivnosti, da provode što više vremena na jakoj sunčevoj svetlosti. Čak i po oblačnom danu, sunce koje se probija kroz oblake ima intenzitet koji se ne može imitirati čak ni uz upotrebu jakih instrumenata. Po oblačnom danu nivo spoljne svetlosti je 10.000 lux. A u zatvorenom, na primer, u tržnom centru, gde pokušavaju da obezbede maksimalno osvetljenje kako bi se roba najbolje prikazala, osvetljenje iznosi 2.500 lux. Koliko god se trudili, veštačko svetlo ne zamenjuje prirodno svetlo. Zbog toga je prva važna preporuka kada se na san gleda kao na biološki ritam, upotrebi više svetlosti kako bi se jasnije naznačio kraj spavanja. Tada će biološki ritmovi biti podešeni na tačno vreme, a uveče će sezaspati lakše.
S druge strane, na san se može uticati uz pomoć hormona melatonina.
On se kod zdrave osobe luči u 21-22 čas, sa godinama se smanjuje sopstvena proizvodnja melatonina. Veruje se da je to zbog starenja vezanog za uzrast i degeneracije epifize koja gubi sposobnost proizvodnje melatonina. Posle 55 godina, većina ljudi zapravo ne proizvodi ovaj hormon i nema blagotvorno dejstvo na biološki ritam, destabilizujući ga. Ako starija osoba počne da uzima melatonin spolja kao vitamin, to omogućava njegovom biološkom ritmu da pravilnije radi. Ponovo daje signal svom unutrašnjem satu, da je oko 21-22 čas mrak, da treba usporiti organizam i mozak prebaciti na noćni režim aktivnosti.
Melatonin se sada koristi kao tableta za spavanje, dobro se podnosi, pa se preporučuje starijim osobama. Pokazalo se da se njihov maksimalan blagotvorni efekat za spavanje primećuje kod ljudi starijih starosnih grupa kod kojih je oštećena proizvodnja sopstvenog melatonina.
Melatonin je jedan od dragocenih sastojaka dijetetskog suplementa Mistik.
Sa gorenavedenim su u vezi dva veoma važna proizvoda, Pax Classic i Passilat Classic. Oba čuvaju nervni sistem, hrane ga i doprinose očuvanju svih njegovih funkcija, ali i funkcija ostalih organa i sistema organa. Popijte nekoliko prirodnih kapsulica i spavajte kako beba.
